Amsterdam – produženi vikend i 20 sati muzike, jul 2011

Nakon zamene baletanki patikama, počinje slobodni produženi vikend. Prvo noćenje biće u drugarovom stanu u zapadnom delu grada. Ambicija za pešačenje je nerealna, bolje rešenje je bus od Centraal Station koji vozi nekoliko stanica, do Barentszplein. Idilični kvart nalazi se na obali veštačkog jezera koje odvaja Amsterdam i Amsterdam Noord.

Na malom platou pored vode je asimetrična trospratna bordo zgrada sa visokim prozorima. Glatko drveno stepenište vodi do stana kroz hodnik od stakla, sa pogledom na malu luku. Prozori u polu-praznoj dnevnoj sobi spajaju pod i plafon stana koji lebdi nad sjajno - sivkastom vodenom površinom sa naređanim brodićima. Dan nikako da se završi, sunce zalazi u pola 11 uveče! Priroda se pobrinula da još malo zamuti realnost, čije brisanje počinje čim pokupim prtljag s trake. Iz ove gajbe mora da je teško povući granicu između motivacije za neki, bilo koji rad i usisavanja u namerno prašinarski život bez obaveza.

Nakon spavanja u improvizovanoj sobi površine dušeka na podu, pijemo kafu na betonskim klupicama ispred zgrade. Jutro je hladno i oblačno, vetar raznosi kapljice vode. Treba požuriti na check-in u hotelu, pa najbolje prečicom, trebalo bi da je jednostavno. Mapa je na dnu ranca, a i šta će mi, nisam prvi put ovde.

Ali, nakon više od pola sata hodanja, ukazuje se nepoznat deo grada! Nedovoljno promišljena odluka o skretanju odvede me daleko na suprotnu stranu. Živopisni Westerpark, crvene crkvice, romantične zgradice i veliki šareni globusi, a onda i kanal obrastao u močvarnu trsku. Sa druge strane ulice su diskonti za „kućne majstorije“. Kako ovo nikad do sad nisam videla? Prolaznica - debela crvenokosa Bugarka ne može da pomogne, ali mapa na autobuskoj stanici i instrukcije cvećara mogu. Posle čak 20 minuta vožnje busom, nazire se kanal Singel kod Centraal Station. Razvedrilo se i kafići pored kanala su krcati.

Hotel je u divnom Jordaan kvartu, na četvrtom kanalu od centra - Prinsengracht. Azijat sa recepcije upućuje me na uske drvene stepenice koje vode do trokrevetnog golubarnika. Obližnja Zapadna crkva - Westerkerk zvoni na svakih pola sata. Bilo bi super popeti se na toranj, mislim da je jedan od najviših u gradu. Usput je do centra, ali ispred ulaza je ogromna gužva...

... i ne bih se zadržavala jer je sunčani petak idealan za dnevno blejanje u gradu. Šetnja po standardnoj štrafti od trga Dam do Wondelparka, falafeli u fast foodu Maoz, chilliranje na klupama i krevetima pored kanala, ponovno iščuđavanje krivim zgradicama, neizbežni obilazak Red Lights Districta... šta mi više treba, muzeje sam odavno posetila.

Ali ima klubova koje nisam. Zagrevamo se na kućnoj žurci - ispraćaju Dutch drugara koji se seli na „inspirativni Balkan“, kako kaže. Veliki stan je pun ljudi, sa uske drvene terasice vode stepenice naniže u mini dvorište, gde DJ vrti deep house a ostatak ekipe peče roštilj. Noć nikako da padne, a kadice sa ledom i alkoholom se lagano prazne.

U planu je veče Midnight Freeks Invites Moon Harbour u klubu Air, nadomak Rembrantpleina. Guestlist je na IPadu, a unutra sve funkcioniše pomoću plastike; levo od ulaza je pult na kom se uplaćuju pare na karticu, a za 10 EUR dobija se 8 EUR kredita. Odmah pored je garderoba - soba na čijim su zidovima lockeri sa zelenim i crvenim lampicama. Pored vrata je čitač kartice, a touch-screen daje izbor između malog (2.5 EUR) i velikog (3.5 EUR) lockera. Stvari se ostavljaju u slobodnom ormariću po izboru, a zaključava se prevlačenjem kartice. Kako ova soba izgleda ujutro kad polupana masa zaboravi svoje brojeve?

Do dancefloora koji je naspram garderobe, vode stepenice naniže. Zidovi su tamni, do centralnog prostora slažu se mali kaskadni nivoi, dim iz mašine kulja preko velikih plazmi na kojima se smenjuju šarene slike i animacije. Zvuk je fantastičan, a DJ booth je u ravni sa publikom. Matthias Tanzmann vrti odličan funky tech house, dok pored njega plutaju igračice-meduze. Publika je, uglavnom, mlađa i prilično trendy, gužva je velika i svi se odlično provode! Pušenje je zabranjeno svuda, osim u smoking room do koje je teško probiti se. Odmah pored je mali klub niske tavanice u kom rade lokalni artisti... ali u velikom delu je ipak bolja muzika.

Epizoda „Ponovo sama u clubbingu“ završava se u pristojno vreme. Na putu do hotela smenjuju se razuzdane scene, dečurlija koja leži po Rembrantpleinu, vata se po haustorima i sedi na pločniku ispred fast foodova, među masnim papirima i flopovima.

Subotu donosi odličnu muziku i energiju ceo dan i noć.

Iza one neobične zgrade na Barentszpleinu, kreće besplatni mini trajekt do Amsterdam Noord. U ovom delu su najkul dešavanja i objekti u gradu– umetnički festivali tokom cele sezone, prostorije MTV-ja, zatvoreni skejt park... Sedišta ferryja se brzo pune, a većina putnika izbegava mesta po obodu broda, jer obrazi bole od vetra i ledenih kapljica. Iz pristaništa idemo na NDSM – staro brodogradilište na kom je dnevni Click party, koji se održava nekoliko puta godišnje

Otvoreni prostor na obali ograđen je crno-žutom ogradom, iza koje trešte teški beatovi. Ispred glavnog stejdža, u prašini đuska oko dve hiljade ljudi, od underground do H&M stilizovanih, preko hipstera i grupica sportista, do rejvera sa fluo dredovima. Vrištimo u masi uz funky techno Chrisa Tietjena, Cocoon artista koji je bio warm up Svenu na turneji 2007. Nakon njega, fantastični mladi i talentovani Holanđan, Wouter de Moor, koji nas pomera setom između techna i housea uz minimal twist. Svlačim i oblačim duks u pokušaju da, u pokretu, ispratim sunce i oblake. Oko nas je mnogo novih drugara koji se raspituju odakle smo i ponašaju se kao da se znamo celog života.

Iza glavne bine je chill-out deo, odmah pored vode. Ispred šanka sa sendvičima i sladoledom je red, a i klupice su pune. Na malom žutom pultu skupljaju se dobrotvorni prilozi, na tablu se kače poruke za prijatelje a grafiteri šaraju ogromno platno. Drugi stage je ispod belog šatora, odakle dopire komercijalniji house.

Posle nekoliko sati na Clicku, šetamo po mirnom industrijskom kvartu. Na livadi pored obale je kafić sa pogledom na zalazak. Ljudi su zavaljeni na starim kožnim sofama i slušaju muško-ženski duet na gitari. Sumrak se lagano crveni i idila postaje potpuna. Savršen odmor za predstojeće veče.

Do kompleksa Trouw koji čine klub, restoran i prostor za umetničke projekte, stiže se tramvajem, pa malo peške. Vožnja prilično traje, a kabina je preplavljena belim vilama sa zlatnim rogovima koje su krenule u Ajax Arenu na Sensation White. Mapa me ponovo izdaje i tek nakon kilomentarske šetnje izbijam na magistralu između tridesetospratnica. Narandžasto ime kluba sija na džinovskoj betonskoj zgradi, nekadašnjoj štampariji istoimenog holandskog lista.

Tamnička vrata građevine otkrivaju odaje sirovog industrijskog prostora visokih tavanica. Grupica ljudi se sliva kroz lavirint hodnika i napuštenih prostorija oronulih zidova sa ogromnim cevima. U malom klubu u prizemlju radi DJ Harvey, a u velikom klubu na spratu je veče „360“ na kom rade artisti istoimene etikete. Bizarno strme čelične stepenice vode do uske a dugačke prostorije odvojene prozorima. Na jednom kraju je DJ booth, na drugom je galerija sa klupicama za sedenje i restoran koji radi danju.

Dancefloor je već pun, masa se vozi uz tople i glatke melodije Patricea Baumela i Nunoa dos Santosa. Mračnu odaju presecaju vibrantni laseri i masivni kickovi na impresivnom zvučnom sistemu! Betonska uzvišenja puna su euforične publike koja se sjajno vozi uz specifični zvuk...

Šteta što klub radi samo do 5, ovde može da se ostane mnogo duže...

Smrzavam se u povratku, pešačeći nazad. Ali vredi, jer izlazak sunca iznad kanala i divnih zgradica je magija. Ponekad je remete pijani ljudi na biciklima.

Sushi iz marketa na klupici pored kanala pred let kući. Misao „vratiti se“ više i nije big deal. Imam ozbiljnijih sličnih pitanja za razmatranje.

Party pics by www.fotomeisjes.com

Bangkok, drugi dan - turističke radosti i ozbiljan clubbing

Jedan sat spavanja pre polaska na izlet u 7 ujutro, priličan je uspeh. U konzerviranom espressu iz dragstora nema dovoljno kofeina, mada ukus nije loš. Šizofreni saobraćaj još nije zakrčio ulicu u kojoj čekamo, ali ne vidimo naš prevoz. Možda bi trebalo pozvati broj zapisan na priznanici i probati tarzansku priču. Ipak, pojavljuje se zalizani lokalni batica u pink Polo majici; drugari kažu da liči na golmana Stojkovića. Iz punog mini-busa trešte narodnjaci, a na zadnjoj strani vozačevog sedišta je nalepnica „zabranjeno prdeti“!

Na kopnenom nivou ploveće pijace Damnoen Saduak u provinciji Ratchaburi naslagani su mali betonski platoi sa štandovima. Nekoliko stepenika ispod su sivi kanali sa redovima zbijenih uskih drvenih brodića, pretovarenih najneverovatnijim šarenišem! Razgleda se iz motornih čamaca koje voze izborane bake sa slamenim šeširima. Sedi se na podu, metar od površine vode. Okolo je kolaps, za milimetar se mimoilazimo sa eskadrilom punom turista! Drugim bokom se češemo o plutajuće tezge sa kojih viču prodavci; jedan prebacuje Chanel tašnu dugačkom motkom, preko naših glava. Ostali sede u yoga pozama, pored tone fluorescentnog voća i začina, mermernih slonova, zlatnih Buda. Motor je glasan kao mitraljez, po mutnoj vodi plutaju radioaktivne biljke, ramena i čelo peckaju od sunca; nesinhronizovani glasovi ponovo prave žamor, prelivaju se slatkasti i opori mirisi, znoj se sliva niz osmeh, A i zaglavili smo se u sred gužvetine! Ali iskusna baka izvodi manevar... i ispetljava se uz pomoć neke šipke, ne znam kako.

Sudaranje je i na suvom; guramo se ispred tovara voća Lychee, koja liči na čupavi kesten. Ispod ljuske je slatkasto-bezukusna beličasta sredina, slična ogromnom zrnu grožđa. Pored susedne tezge, dva čoveka se dobacuju odraslim albino pitonom.

Replika originalnog drvenog mosta na reci Kwai, u provinciji Kanchanaburi, je džinovska crna čelična konstrukcija usijana od vrućinčine. Prilikom izgradnje, za vreme II Svetskog rata, tu je poginulo mnogo britanskih i azijskih vojnika. Preko zakovanih ploča šeta horda turista i prolazi šareni vozić, kao sa Ade. U obližnjem muzeju može da se sazna cela priča... ali smrt me ne zanima. I ispod metalne aždahe prodaju vanzemaljsko voće. Žuta lubenica, identičnog ukusa kao crvena. Neka mini bordo tikva, hrskava kao miks kruške i jabuke. Velika npr maslina koja vuče na tamarind, i uvalja se u mešavinu čilija i šećera.

Vozač nam pomaže da ispoštujemo dress code za Hram tigrova. U crvenkastom kamenjaru lepi se vreli smrdljivi vazduh, između mršavih krava i bikova. Okovani tigrovi mirno leže u prašnjavom kanjonu, a osoblje vodi posetioce od jednog do drugog, na maženje i slikanje. Ostatak staffa daje detaljne instrukcije masi koja čeka da uđe, a sve nadgleda istetovirani monah. Mace su u polu-snu, ali sedativi ih puštaju! Oštro i gusto krzno na toplim leđima pomera se sa nervoznim disanjem... a iznenadni pokret repom može biti bolan!

U dovoljno napornom povratku, logoreja riđe Amerikanke sa tirkiznom pticom preko ogromnih grudi, ometa pokušaj spavanja. Njen davno izgubljeni brat shvata da ona poznaje Obaminu biografiju i globalno zagrevanje. Mali mozak trne od klime, zglobovi kao da su mutirali. Maštam o tušu, masaži, spicy supi i Changu.

Jer treba se spremiti za Bed Supperclub, a ne za Lady Gaga showcase na Khao San Roadu. Taksista ne može da nađe adresu, izlazimo napamet. Prelepa doterana Tajlanđanka u Loboutin štiklama, pokazuje plakat sa najavom za nekog internacionalnog DJ-a. Znamo – Laurent Garnier, live! Hostese uzimaju po 1000 thb (25 evra) od svakog, dele kondome i upućuju na red faranga. U levoj, potpuno beloj prostoriji, uz r’n’b mingluju likovi u odelima, hipsteri i top modeli. Šankerica je skinuta s piste! Još nisam videla ovakav Bangkok. Laurent sa dvojicom iz benda je u desnom delu, DJ booth je u ravni s publikom, dancefloor je krcat! Belci i Azijati, japiji i klaberi, hetero i trandže, palac me boli od uboda nečije štikle, ali atmosfera je neopisiva, sve pršti! ...
...Put do guesthousea vodi kroz neonsku džunglu sa luksuznim hotelima, i sa najcrnjim raspadom pod crvenim svetiljkama. Pad thai iz plastičnog tanjira i možda malo odmora pred let u zoru. Ovde ne moramo da spavamo nikad.

Šta sve možeš u Bangkoku za 48 sati... dan 1, cenzurisano

Na recepciji u guesthouseu rade drugari od prošle godine! Nemaju pojma o rezervacijama, ali na sreću, ima slobodnih soba. Posle malo sna, odmah akcija. Još je jutro, jet lag je neizbežan, tresu mi se ruke. Izlazimo na uličicu od crvene cigle što ide oko hrama, među tezge i buljuk prolaznika. U nekom sam pritupom šoku. Ne mogu da ocenim da li sam gladna, a svuda je najlepše voće i najljuće čorbe posle kojih je i mamina hrana nedorečena.

Khao San je standardno busy od ranog jutra. Miriše neki začin koji stavljaju svuda, mislim da je lemon grass. Sve bruji, vrućinčina je i lepimo se. Prepoznajem prodavačice što valjaju haljine.

Moram drugarima pokazati Grand Palace. Blizu je, cenkamo se za tuk-tuk, nećemo „3 temples 2 stops“. Dosadni su kao krlje. Ali iskustvo je neprocenjivo! Vozač preleće dve raskrsnice, gomilu automobila, smog i izduvne gasove, prašinu koja se lepi na kožu i meša sa znojem. Pokušava da nas vrbuje za provod uveče...ovi likovi su carevi Bangkoka, sve mogu da završe.
Na ulazu je procedura, vojska nadzire, potreban je pristojan autfit. Al su zakomplikovali, u ostalim hramovima je dovoljno da se ogrneš maramom preko ramena. Ovde rentaš košulju i suknju do poda.

Hramčina je impozantna. Nekoliko kompleksa, jedan ceo u zlatu. Ali, turizam, turizam. Previše ljudi, fotkanja... Ja bih malo duše, a ovo je spomenik.

Ipak, obožavam sve ovo! Ovaj kraj što bruji, i što tuk-tukovi tandrču, i što se sudaraš sa ljudima na ulici, i što prolaziš talase mirisa i smradova, i što se kosa kovrža i zglobovi otiču od vrućine. I što idemo kod tetaka da nas gaze. U omiljenom centru, daju nam zelene pantalone i košulje. Thai masaža drenira tkiva, ubrzava krvotok, razbija čvorove kao zapušeni slivnik, da sve ponovo prostruji. Donose nam čaj koji liči na jasmin, ali kažu da je „fruit“. Posle masaže – klopa, naravno, na ulici u sred gužvetine. Lovimo mesta za plastičnim stolovima pored usijanog kazana. Treba mi nešto spicy s tofuom, što dorađuje cirkulaciju i izjednačava temperaturu. Green ili red curry ili tom yum.

Opet brdo lepih ljudi, svako drugo muško je mmmm. Prolazi par s dugačkim dredovima i dvoje preslatkih klinaca. Pored nas sedi par iz Nemačke, sredovečni vegetarijanci, već mesec i po na turneji po Aziji. A nama se sve spojilo u jedan džinovski dan. Umor, ali i treperenje, od ludila, od... svega!

A noć donosi šok i smeh! Oko ponoći, krećemo u Pat-Pong - neverovatni bizarni spoj pijačnih tezgi i đubreta sa barovima, lady boyevima, cicama na uličicama. Ribetine su ovde u hordama! Neke su u kratkim haljinama, sve u jeftinim visokim štiklama. Ladyboyevi imaju ubitačan stav i pogled, pojedini liče na napucane pevaljke. Uglavnom se raspozna ko je muško a ko ne, a ima i propalih pokušaja. Nekako, posle ove noći, svaku Tajlanđanku gledam kao da ima cenu. Cirkuliše i brdo turista, a pristupi su različiti. Neki sede u uličnim kafanama, neki se pogađaju na ulici. Među mušterijama su mladi normalni likovi, ali i odrtaveli matorci. Gledam 20-godišnjeg Engleza kako bari riđokosu Manga junakinju.

Na svakih nekoliko minuta saleću nas likovi i pokušavaju da nas odvedu na ping pong show, live sex i sl.. Brzinom svetlosti izgovaraju sve što je u ponudi, nas troje sluđeni među gomilom turista...

Sve slično što sam viđala po Evropi, deluje kao fejk predstava. A ovo je stvarno! Uh

15. feb, krenuli

Prvi put letimo Aerosvitovom krntijom. Unutrašnjost liči na ko-to-tamo-peva, ali posada je fina. U mom delu ordinira feminizirani stjuard crvenkastih obrva i plavih očiju, uskih kukova i nesrazmerno velikih šaka. Ispred nas sede tri korpulentne Izraelke u Gucci jeftinišu, fantastična dizel Sex i grad parodija. Razmišljam da li važe rezervacije u guest houseu.

Nemam displej na sedištu, gledam u veliki zajednički ekran, kao u busu. Zelena linija preletanja na mapi lagano se približava tački gde je Bangkok. 8.5 sati, nije toliko strašno. 4 ujutro je, samo što nismo stigli! Ali još vučem malo mozga.

Koh Phangan - napokon, kući

Moooć na najvišoj palubi trajekta. Nebo je malo plavlje od mora, nazire se i neko kopno... Umor i sreća su postali isto, vraćamo se kući. Useljavamo se u kolibu na drvetu i sedimo u toploj oseci.

Uvek razgovaram s ovim mojim ostrvom. Najviše s džunglom i s plažom noću. Palme pričaju dok se truckamo u tvrdom gepeku džipa terenca. I one sa susednog brda dok se spuštamo niz loše asfaltirane prečice pored neke džinovske cevi. S puta skreću brojne staze. Tu su yoga kampovi i centar za super-sile. Usput su trščani rasta barovi i sklepane točilice za benzin.

Ona uvala što se do nje stiže šarenim drndavim brodićem... je ponovo najlepša na svetu. Na belom pesku najjače se prelivaju fluo boje kosmičke krpe. Noću, na svim plažama, blinkaju samo zvezde i mesec i zelena svetla ribarskih brodića koji love lignje. Šušte talasi i ptica psuje... tj, majka gušter doziva decu. Tu puštamo happy baloons, a nije baš lako pustiti ih iz prve. Plamen nikako da uhvati drveni kolut... pa da balon spontano odleti u nebo.



„Dolazi cirkus u Thongsala“, i dovodi nas, obučene u sve boje spektra. „Izgledam kao kreten, i do jaja mi je“. Danju je vrelo i tiho, a čuje se samo zveckanje onih narukvica što teraju zle duhove i izluđuju drugare sa trapeza. Debela žena koja prodaje karte za brod u turističkoj agenciji, ima milion plastičnih operacija na licu. Ponosno se zahvaljujem na thai jeziku, pevajući poslednji deo za ženski rod – „Kop Khun Kaa“. Noću kroz glavnu ulicu cirkuliše reka bosih ljudi sa dredovima do dupeta. Na night food marketu je izobilje perverzne hrane, red snapper za 5 evra, najsočniji ananas i mango. Lokalno pivo Chang je jedna od većih navlaka.

Plavušica koja ostane sama na Full Moon partyju, upozna brdo ljudi iz celog sveta. Kada izađe još neki put, počne da ih sreće. Otkrije magična mesta u džungli pored vodopada, do kojih se pešači strmim puteljcima, preko potoka. Sačeka svitanje sedeći na tepihu, dok okolo pršte visoke bitaže techna. Grli se s drugarima svaki put... o da, feels like home! Dok se ujutro, bosa cenjka za taksi i priča sa još novih saputnika... broji još jedan neprocenjivi momenat!

Kod debele u kafani plačem od najljuće tom yum supe. Trebalo je da ponesem te suze u tegli. Ali ponela sam miris najlepšeg omekšivača za veš i zapaljene spirale protiv komaraca.

Ispira se štroka koja se taložila u danima mrmota.

...Uživam pržeći se na betonu u luci, dok čekamo trajekt za drugo ostrvo. Ostaću na njegovoj palubi po cenu opekotina... samo da pokret nikad ne prestane.