25 stvari koje sam naučila u jugoistočnoj Aziji – vol 3

1.    Ljubav je u svakoj čestici Univerzuma. Ali dani mrmota umeju da je zamagle

2.    Sreća je u nama samima. Ne mogu je doneti ni novac ni druga osoba

3.    Loži me da odlazim i dolazim i da gledam ljude kako isto to rade

4.    Da bih funkcionisala u Evropi, treba da pređem bar 100 000 km u Aziji godišnje

5.    Na slikama iz Azije imam nekoliko godina manje

Bus br 2, kažeš, khaa

6.    Svaki put kad prođeš ispod natpisa «Welcome to Koh Phangan», znaš da ćeš se vratiti

7.    «Jedna noć u Bangkoku i svet je tvoja ostriga» – tačno je

8.    Idealno veče na Koh Phanganu mi je ispod palme na Haad Chao Pao. Sa pogledom na sazvežđe Orion i neon zelena svetla brodića sa kojih se love lignje

9.    Za 20 km vožnje taksijem od Haad Rina do nas, može da se stekne mnogo novih drugara i smuva poneki frajer

10. Hodati bos po pesku je mainstream. Hodati bos po asfaltu do prodavnice je pravi kontakt sa zemljom

Početak i početak

Haad Chao Pao. Kuća

11. Obožavam da nosim garderobu na laundry. Tajlandski omekšivači nezaboravno mirišu

12. Bolje jesti skakavce u Bangkoku nego ugljenisane živinske fetuse u Sajgonu 

13. Voće dragon fruit ludački egzotično izgleda, ali nema skoro nikakav ukus

14. Biber iz Kampota u Kambodži ne može da se poredi ni sa jednim drugim

15. Depilaciju na Koh Samuiju rade tri Tajke istovemeno

Dragon fruit

Šta jedu ovi Vijetnamci! 

16. Angkor u Kambodži je najposebnije mesto kojim sam koračala

17. Kmeri (Kambodžani) često imaju lep oblik usana

18. U apotekama u China Townu u Bangkoku, prodaju se rogovi, kopita i škorpije

19. Azijatkinje furaju najgotivnija sočiva. Ja kad ih stavim, izgledam kao Alien

20. Uspela sam da se umotam u sari u Kuala Lumpuru. Trebalo bi da obnovim znanje

Wat Bayon. Neopisivo. 

Ta Prohm. Lara Kroft

Teto, jel možete da me umotate?

21. Džungla je majka. Čisti glavu, vraća sebi, inspiriše na... :) Treba mi kuća tamo

22. Najhladnija voda za kupanje na ostrvu Langkawi u Maleziji je na Temurun vodopadu

23. Ako poneseš peškir na plažu, pomiri se s tim da ćeš teško istrebiti pesak iz njega

24. Gušter geko se oglašava kao ptica koja psuje

25. Kad meditiraš na plaži, sunce i oblaci se pomeraju sa svakim udahom i izdahom

Esencija

Temurun leči toplotne udare

30 stvari koje sam naučila u jugoistočnoj Aziji - vol 2

1. Bolje jedan dan na azijskoj vrućinčini, nego mesec dana u evropskoj bljuzgi

2. Da sam više vremena provela na putovanjima, umesto u kancelarijama, danas bih bila drugačija osoba

3. Da imam čizme od 700 evra, odmah bih ih trampila za avio kartu

4. Nije sve u destinaciji. Ima mnogo toga i u samom pokretu

5. Ne možeš pobeći od svoje glave, čak ni na tropsko ostrvo

...

Ljubav!

6. Treba biti zahvalan na svakom novom danu, i dobrom i lošem. Jer sve je na kraju dobro

7. Koliko god reči da naučim tamo, kad se vratim, znam da kažem samo «Zdravo» i «Hvala»

8. Ali zato thai engleski kidam. Fraj raaaj (fried rice), Silom loood (Silom Road)...

9. Kul je kupovati majice sa natpisima gradova, iako su turizam turizam

10. Zaliha plave farbe za kosu je neprocenjiva. U Aziji košta kao kuća

Dušo, znam da voliš što sam plava

11. Uvek je dobro imati rezervne trake za depilaciju

12. Voće Durian je ekstra zdavo ali ima pakleni ukus i smrad. Kombinacija masnog sapuna i prošlogodišnjeg kiselog kupusa

13. Grickalice od algi su 10 puta bolje od čipsa

14. Mogu svaki dan da jedem red curry soup

15. Bucketi alkohola nisu za amatere. Umeju da izazovu amneziju i neverovatno osećanje blama sutradan

Kafana u kraju na Koh Phanganu

Kafana u kraju u Siem Reapu

16. Vožnja tuk tukom je uvek zabava. Naročito ako na akumulatoru sedi Tajlanđanka

17. Ako čekate semafor, nikad nećete preći ulicu u Sajgonu

18. Improvizacija-majka: kako izmeriti obim struka na Koh Phanganu? Uz pomoć pertle iz cimerove patike i zidarskog metra

19.  Sak Yant tetovaže su najjeftinije po hramovima

20.  Posle regularne masaže, čovek nekad postane horny

Kome još treba semafor?

21. Nikad dosta Tigerbalma. Sledeći put donosim karton

22. Na Koh Phanganu postoji žaba koja se oglašava kao krava

23. Majmuni nisu simpatične životinjice, nego lopovi. Oprez u Batu Caves u Kuala Lumpuru

24. Sarong je obavezan aksesoar za plažu, transfer busom/brodom, vožnju motorom i pokrivanje noću

25. Ne krećem na put bez maske za spavanje

Holiday in Cambodia

26. Ako slabo crnite, proverite da niste kupili mleko za telo sa izbeljivačem. Skoro svako ga sadrži

27. Sestre u Koh Phangan hospital nisu uopšte nežne

28. Masovno polivanje vodom i bojama za Songkran (Nova godina, 13. aprila) je ludiloooo

29. Poslednji dolar bih ostavila kambodžanskoj deci

30. Samo da pokret nikad ne prestane

Komfor

Šta sve vidite na ovoj slici?

25 stvari koje sam naučila u jugoistočnoj Aziji - vol 1

1.    Kuća i kancelarija su mi svuda gde sam duže od jednog dana

2.    Uvek je dobro znati gde je najbliže Imigraciono. Možda zatreba produženje vize ili još jedan ulazak u zemlju

3.    Zdravstveno osiguranje je apsolutni must have

4.    Ćoškarenje na asfaltu je ljubav. Kafane su precenjene

4 ujutro u Soi Rambuttri

5.    Sva osećanja su x 10. I sreća i kriza identiteta

6.    Sa svim važnim ljudima koje upoznaš usput, srešćeš se ponovo, pre ili kasnije

7.    Vreme prolazi neosetno. Skapirala sam to posle dva meseca, u Sajgonu

8.    Kokosovo ulje može da se maže na kožu, kosu i na `leba. Najbolje je na ovom prvom. «You are so brown!»

Najslađe se nose hotelske japanke. Ho Chi Minh City (Saigon), Vijetnam

9.    Ako ne kažeš «footscrub» pedikirki, najčešće ćeš dobiti samo oblikovanje noktiju

10. Svež kokos je najbolji prirodni izotonik. Diže iz mrtvih po vrućini, leči mamurluk

11. U kišnoj sezoni, puzeće životinje su malo veće nego obično

12. Vijetnamska kafa je najbolja koja sam ikad probala

Trung Nguyen Coffee

13. Dovoljan je jedan veliki Chang (Thai pivo, 6.5%) da se slika sveta promeni

14. U džungli može da se čuje zvuk koji liči na budilnik

15. Zalasci sunca nisu romantična bljuvotina. Priroda je jača od Photoshopa i psihodelika

16. Bedak je voziti se u kupaćem kostimu na moru u Kambodži. Na Tajlandu je normalno

Slikano kamericom od 3 MP

Džungla čisti glavu

17. Japanke (jadranke) su baš potrošna roba

18. Muay Thai borci su neviđeno građeni. Šteta što su, uglavnom, za glavu niži od mene

19. Broj narukvica se smanjuje u Pnohm Penhu. Ostavljaju se na Poljima smrti

20. Komarce najbolje tera kombinacija spirala, mirišljavih štapića za hram i Sketolena

Meč u Bangkoku

21. Tajlandski paracetamol je pet puta jači od srpskog

22. Nisu baš sve Rihannine pesme toliki trash

23. Ne mogu uvek da prepoznam ladyboya  

24. Market 7 11 je dobar za izlazak, večeru i doručak posle klabinga

25. Koh Phangan postaje sve ozbiljnije party ostrvo

Institucija

Mazohizam pokreta do Kambodže. Ne pokušavajte sami

Skupljači viza uglavnom praktikuju ne baš komforan način transporta od tačke A do tačke B. Ušteda kao racionalni momenat je važna, ali sama pomisao na neizvesnost je ono što nas radi kao afrodizijak. Mnogosatna klackanja, presedanja i sporazumevanja sa lokalcima, haos, znojenje, granice. Nekad stvarno odlepimo. Ali kad to prođe, ostaju neprocenjiva sećanja koja ne bih menjala ni za šta na svetu.

Postoje mnogo načina da se s Tajlanda lako stigne u Kambodžu. Ako nekad ponovo budem radila kao vodič za jugoistočnu Aziju, sigurno ću izabrati neki od tih. Ali ne i kad sam solo s cimerom.

Krećemo u tešku i vlažnu zoru iz Bangkoka, boreći se sa otežalim kapcima i udovima. Polu-svesni, natovareni i toksikovani brzom hranom iz marketa, hvatamo taksi do železničke stanice. Ris na nozi mi pulsira od rane zarađene na Koh Phanganu, nekoliko dana pre toga.

Na stanici Hua Lampong, probijamo se kroz gomilu lokalaca i bekpekera. Iz samo meni znanih razloga, malčice paranoišem da li ćemo ubosti pravi voz. Iako na karti piše broj perona, piše i na tarabi, pa nije... Ako su ga promenili, saznaćemo kad nam pritrči histerična Tajka u uniformi, pogleda kartu i rukom pokaže gde da uđemo.

Šta drugo raditi u vozu...

Naravno, sve je OK i iz prve nalazimo naš voz treće klase. Sedišta od sivkastog skaja poređana su po celom vagonu. Ubrzo pristižu mladi, parovi, deca, Evropljani, Azijati, bake koje prodaju vodu, pržene banane, kikiriki i sendviče. Točkovi počinju glasno da stružu i voze nas kroz oronula siva predgrađa i sasušene poljane. Dok se sunce penje, topli vazduh duva sa otvorenog zadnjeg dela vagona. Kmer (Kambodžanin, prim. aut) koji sedi prekoputa mene, digao je stopala u pohabanim čarapama na moje sedište. Zato ja svoje zavijeno držim na torbi.

Retro.

Nakon osam sati, stižemo na stanicu u Aranyaprathetu. Zaskaču nas vozači tuk-tuka koji mogu da nas prebace do granice. Nakon cenkanja, kreće jedna od mojih omiljenih zabava u Aziji – suluda vožnja koja mi ispomera organe i oguli ušne kanale...

Kuda sad. Peške?!

Na graničnom prelazu je zabranjen motorni saobraćaj, znači, treba prevaliti deonicu puta peške, do prvog reda za pasošku kontrolu. Naslanjam se bekpekom na ogradu da ne kljoknem, jer me voz već iscrpeo. Ulazimo u zgradicu socrealističkog enterijera u kom dominiraju drveni šalteri. Popalila sam senzore i snimam razna bela lica koja, kao i mi, znaju da ovo mlaćenje itekako vredi, jer nas, iza horizonta, čeka impresivni hram-grad Angkor...

A onda, spektakl. Kamena kapija u obliku Angkor Wata, sa natpisom Kingdom of Cambodia. Iza su administrativne zgrade u kojima treba da izvadimo vize, a odmah pored su i džinovska kazina! Vrućina nas kida a ranjenu nogu mi pritiska 10 kila prtljaga... Morala sam da ponesem toliko. Nikad neću naučiti.

Welcome to Cambodia!

Onda još jedna faza. Na mali kružni tok treba da stigne besplatni bus do stanice u Poipetu. Ponovo skini-spusti-uzmi-podigni na ramena bekpek, a u međuvremenu, probaj da nađeš sedište između torbetina i raznih čudnih ljudi. Zatim, na stanici, zajedno sa parom iz Italije, uzimamo taksi do Siem Reapa – prvog odredišta u Kambodži, gradića pored Angkora. Volela bih da mogu da upijem pejzaže nove zemlje – ravan teren, poljane, kafane i kuće. Ali ipak, padam u komu na prednjem sedištu... Bude me na stajanju – da se ispravim svežim kokosom, najboljim prirodnim izotonikom.

Kad će taj bus...

Ima li ovo kraja, pitam se, dok stižemo nadomak Siem Reapa. Taksista pokušava da nas prebaci u tuk-tuk, a nismo se tako dogovorili. Zato vrištim pred zgranutim Italijanima «I`m wounded!» i pokazujem zavoj na nozi. Fini su Kmeri, divan narod i stvarno nisam ironična, ali ipak... Nismo više euforični bekpekeri, sad smo već podivljali! ...

Ipak ostajemo u taksiju i stižemo, a mučenik nas vozi dva kruga po gradu da nađemo smeštaj. Siem Reap je lepi gradić, i samo da nađemo hostel, speremo štroku, da medicinska sestra u meni obavi zalivanje jodom... pa možemo da prošetamo i planiramo posetu Angoru.

Stigli u Siem Reap 

Mazohizam pokreta u Bangkoku - intro

Kroz Bangkok pre svitanja struji posebna energija. Mrak malo priguši buku ali ostavlja 100 tona vlage i vrućine na potiljku i udovima. U to doba često stižem ili opet krećem negde... uvek iscrpljena, polu-obnevidela i nekoordinisana. Ali ta stanja su OK jer su podređena pokretu, mom najvećem fetišu.

...U nekom od povrataka, vučem se po ostacima haosa na Khao San Roadu. Provlačim se kroz aure znoja oko neonskih reklama, preskačem barice piva i pobacane užegle nudle i zaobilazim glasne tinejdž turiste u komatoznim položajima. 

Zatim prolazim ulicu Soi Rambuttri, između mirisa šiše iz fensi kafane koja radi 00-24 i zida iza koga je lokalni hram. Preskačem beskućnika sa tabanima boje katrana koji spava na ćošku, pored šarene tezge sa svemirskim voćem. Tu počinje budžak širine dva i po čoveka, koji vodi do guesthousea.

Moram sesti na klupicu, da probam da odlepim vazduh od vlage i kožu ramena od ručki bekpeka. Nepredvidivom recepcioneru je dosadno u 4 ujutro pa izlazi da mi poželi dobrodošlicu i zavrti nekoliko nepovezanih rečenica. Smeh mi šišti iz daha a telesne tečnosti su presušile od antibiotika i puta koji je trajao 18 sati. U sobi mogu da ostanem do podneva, kad kreće da teče drugi dan... uz tuš i jastuk, to je dovoljno za reset.

...U nekom od odlazaka, zvuk alarma mi prži sadržaj lobanje i ne da sočivima da rade, pa slepa preskačem nečije torbe razbacane oko kreveta. Do raskrsnice sa koje krećemo deli nas 100m ali potrebno je snage i koncentracije kao za trijatlon. Ostavljamo krmelje i lokalnu valutu-bate na kasi marketa 7/11, za emulgatorske bombe iz junk fooda. Ali i to instant ne-zdravlje je kul, jer ga praktikujem samo pre povećanja kilometraže. 

Zatim dreždimo na trotoaru kod železničke stanice. Ranac me vuče na asfalt a zavoj s risa se kači za jadranke. Već smo lepljivi i još uvek ne skroz budni, ali, valjda, dovoljno svesni da skapiramo na kom peronu je voz za Aranyaprathet... poslednji grad pre granice sa Kambodžom.

Rhythm and Sands festival, 24. jan, Koh Phangan

Rhythm and Sands at Koh Phangan is a relatively new festival which occupies more and more attention of the visitors. It is organized on a monthly basis as an extension of New Zealand festival Rhythm and Vines. Due to serious production, powerful sound system, line-up consisted of DJ superstars with local support and incredible tropical night scenery, it is definitely on of the best events at the island.

It is easy to get to the party by following the main road besides the sea, which directly turns into Beach Village resort in Ban Tai. Taxi is, by default, full of loud people in a great mood. After the entrance, paths leads through the bungalows to the festival spot, which consist of three stages.

Main stage is at the beach, right besides swimming pool illuminated in azure and pink lights. At the dancefloor which is covered by the softest sand, many barefoot people is dancing with the melodic sound of legendary Phill Hartnoll from Orbital. Massive sound system and hypnotizing lights, warm seductive wind and exotic ambient, additionally are pumping good vibe that is overflowing the beach. Then Mickey Finn, d`n`b veteran, enters the DJ booth and the atmosphere is getting even hotter! His energetic beats with liquid d`n`b flavor, made the crowd to share love and fantastic mood even more intensively!

A little walk to the other part of the beach, leads us through happy people dancing under the beautiful sky, to the second stage, Electronic Lounge. It is a bar 2 meters from the sea, covered with finest white sand. The space can host around 100 people, giving it more intimate atmosphere. It is getting full, while Nathalie de Borah drives the audience with tech-house based sound, including couple of retro hits. Then Thomas Gandey aka CadgedBaby takes over the decks, and tech and deep house starts to melts downs the visitors in an amazing night.

Third stage, Open Soul Chillout Park, hosts live bands. Very nice one – The Jam, moved our hips with dancing beats, like Madonna, Vaya Con Dios and others.

After R&S is finished, I can only say – I`m looking forward to the next edition, at end of February! 

More info: http://www.facebook.com/rhythm.sands