Na malom platou pored vode je asimetrična trospratna bordo zgrada sa visokim prozorima. Glatko drveno stepenište vodi do stana kroz hodnik od stakla, sa pogledom na malu luku. Prozori u polu-praznoj dnevnoj sobi spajaju pod i plafon stana koji lebdi nad sjajno - sivkastom vodenom površinom sa naređanim brodićima. Dan nikako da se završi, sunce zalazi u pola 11 uveče! Priroda se pobrinula da još malo zamuti realnost, čije brisanje počinje čim pokupim prtljag s trake. Iz ove gajbe mora da je teško povući granicu između motivacije za neki, bilo koji rad i usisavanja u namerno prašinarski život bez obaveza.
Nakon spavanja u improvizovanoj sobi površine dušeka na podu, pijemo kafu na betonskim klupicama ispred zgrade. Jutro je hladno i oblačno, vetar raznosi kapljice vode. Treba požuriti na check-in u hotelu, pa najbolje prečicom, trebalo bi da je jednostavno. Mapa je na dnu ranca, a i šta će mi, nisam prvi put ovde.
Ali, nakon više od pola sata hodanja, ukazuje se nepoznat deo grada! Nedovoljno promišljena odluka o skretanju odvede me daleko na suprotnu stranu. Živopisni Westerpark, crvene crkvice, romantične zgradice i veliki šareni globusi, a onda i kanal obrastao u močvarnu trsku. Sa druge strane ulice su diskonti za „kućne majstorije“. Kako ovo nikad do sad nisam videla? Prolaznica - debela crvenokosa Bugarka ne može da pomogne, ali mapa na autobuskoj stanici i instrukcije cvećara mogu. Posle čak 20 minuta vožnje busom, nazire se kanal Singel kod Centraal Station. Razvedrilo se i kafići pored kanala su krcati.
Hotel je u divnom Jordaan kvartu, na četvrtom kanalu od centra - Prinsengracht. Azijat sa recepcije upućuje me na uske drvene stepenice koje vode do trokrevetnog golubarnika. Obližnja Zapadna crkva - Westerkerk zvoni na svakih pola sata. Bilo bi super popeti se na toranj, mislim da je jedan od najviših u gradu. Usput je do centra, ali ispred ulaza je ogromna gužva...
... i ne bih se zadržavala jer je sunčani petak idealan za dnevno blejanje u gradu. Šetnja po standardnoj štrafti od trga Dam do Wondelparka, falafeli u fast foodu Maoz, chilliranje na klupama i krevetima pored kanala, ponovno iščuđavanje krivim zgradicama, neizbežni obilazak Red Lights Districta... šta mi više treba, muzeje sam odavno posetila.
Ali ima klubova koje nisam. Zagrevamo se na kućnoj žurci - ispraćaju Dutch drugara koji se seli na „inspirativni Balkan“, kako kaže. Veliki stan je pun ljudi, sa uske drvene terasice vode stepenice naniže u mini dvorište, gde DJ vrti deep house a ostatak ekipe peče roštilj. Noć nikako da padne, a kadice sa ledom i alkoholom se lagano prazne.
U planu je veče Midnight Freeks Invites Moon Harbour u klubu Air, nadomak Rembrantpleina. Guestlist je na IPadu, a unutra sve funkcioniše pomoću plastike; levo od ulaza je pult na kom se uplaćuju pare na karticu, a za 10 EUR dobija se 8 EUR kredita. Odmah pored je garderoba - soba na čijim su zidovima lockeri sa zelenim i crvenim lampicama. Pored vrata je čitač kartice, a touch-screen daje izbor između malog (2.5 EUR) i velikog (3.5 EUR) lockera. Stvari se ostavljaju u slobodnom ormariću po izboru, a zaključava se prevlačenjem kartice. Kako ova soba izgleda ujutro kad polupana masa zaboravi svoje brojeve?
Do dancefloora koji je naspram garderobe, vode stepenice naniže. Zidovi su tamni, do centralnog prostora slažu se mali kaskadni nivoi, dim iz mašine kulja preko velikih plazmi na kojima se smenjuju šarene slike i animacije. Zvuk je fantastičan, a DJ booth je u ravni sa publikom. Matthias Tanzmann vrti odličan funky tech house, dok pored njega plutaju igračice-meduze. Publika je, uglavnom, mlađa i prilično trendy, gužva je velika i svi se odlično provode! Pušenje je zabranjeno svuda, osim u smoking room do koje je teško probiti se. Odmah pored je mali klub niske tavanice u kom rade lokalni artisti... ali u velikom delu je ipak bolja muzika.
Epizoda „Ponovo sama u clubbingu“ završava se u pristojno vreme. Na putu do hotela smenjuju se razuzdane scene, dečurlija koja leži po Rembrantpleinu, vata se po haustorima i sedi na pločniku ispred fast foodova, među masnim papirima i flopovima.
Subotu donosi odličnu muziku i energiju ceo dan i noć.
Iza one neobične zgrade na Barentszpleinu, kreće besplatni mini trajekt do Amsterdam Noord. U ovom delu su najkul dešavanja i objekti u gradu– umetnički festivali tokom cele sezone, prostorije MTV-ja, zatvoreni skejt park... Sedišta ferryja se brzo pune, a većina putnika izbegava mesta po obodu broda, jer obrazi bole od vetra i ledenih kapljica. Iz pristaništa idemo na NDSM – staro brodogradilište na kom je dnevni Click party, koji se održava nekoliko puta godišnje
Otvoreni prostor na obali ograđen je crno-žutom ogradom, iza koje trešte teški beatovi. Ispred glavnog stejdža, u prašini đuska oko dve hiljade ljudi, od underground do H&M stilizovanih, preko hipstera i grupica sportista, do rejvera sa fluo dredovima. Vrištimo u masi uz funky techno Chrisa Tietjena, Cocoon artista koji je bio warm up Svenu na turneji 2007. Nakon njega, fantastični mladi i talentovani Holanđan, Wouter de Moor, koji nas pomera setom između techna i housea uz minimal twist. Svlačim i oblačim duks u pokušaju da, u pokretu, ispratim sunce i oblake. Oko nas je mnogo novih drugara koji se raspituju odakle smo i ponašaju se kao da se znamo celog života.
Iza glavne bine je chill-out deo, odmah pored vode. Ispred šanka sa sendvičima i sladoledom je red, a i klupice su pune. Na malom žutom pultu skupljaju se dobrotvorni prilozi, na tablu se kače poruke za prijatelje a grafiteri šaraju ogromno platno. Drugi stage je ispod belog šatora, odakle dopire komercijalniji house.
Posle nekoliko sati na Clicku, šetamo po mirnom industrijskom kvartu. Na livadi pored obale je kafić sa pogledom na zalazak. Ljudi su zavaljeni na starim kožnim sofama i slušaju muško-ženski duet na gitari. Sumrak se lagano crveni i idila postaje potpuna. Savršen odmor za predstojeće veče.
Do kompleksa Trouw koji čine klub, restoran i prostor za umetničke projekte, stiže se tramvajem, pa malo peške. Vožnja prilično traje, a kabina je preplavljena belim vilama sa zlatnim rogovima koje su krenule u Ajax Arenu na Sensation White. Mapa me ponovo izdaje i tek nakon kilomentarske šetnje izbijam na magistralu između tridesetospratnica. Narandžasto ime kluba sija na džinovskoj betonskoj zgradi, nekadašnjoj štampariji istoimenog holandskog lista.
Tamnička vrata građevine otkrivaju odaje sirovog industrijskog prostora visokih tavanica. Grupica ljudi se sliva kroz lavirint hodnika i napuštenih prostorija oronulih zidova sa ogromnim cevima. U malom klubu u prizemlju radi DJ Harvey, a u velikom klubu na spratu je veče „360“ na kom rade artisti istoimene etikete. Bizarno strme čelične stepenice vode do uske a dugačke prostorije odvojene prozorima. Na jednom kraju je DJ booth, na drugom je galerija sa klupicama za sedenje i restoran koji radi danju.
Dancefloor je već pun, masa se vozi uz tople i glatke melodije Patricea Baumela i Nunoa dos Santosa. Mračnu odaju presecaju vibrantni laseri i masivni kickovi na impresivnom zvučnom sistemu! Betonska uzvišenja puna su euforične publike koja se sjajno vozi uz specifični zvuk...
Šteta što klub radi samo do 5, ovde može da se ostane mnogo duže...
Smrzavam se u povratku, pešačeći nazad. Ali vredi, jer izlazak sunca iznad kanala i divnih zgradica je magija. Ponekad je remete pijani ljudi na biciklima.
Sushi iz marketa na klupici pored kanala pred let kući. Misao „vratiti se“ više i nije big deal. Imam ozbiljnijih sličnih pitanja za razmatranje.
Party pics by www.fotomeisjes.com
