Mazohizam pokreta u Bangkoku - intro

Kroz Bangkok pre svitanja struji posebna energija. Mrak malo priguši buku ali ostavlja 100 tona vlage i vrućine na potiljku i udovima. U to doba često stižem ili opet krećem negde... uvek iscrpljena, polu-obnevidela i nekoordinisana. Ali ta stanja su OK jer su podređena pokretu, mom najvećem fetišu.

...U nekom od povrataka, vučem se po ostacima haosa na Khao San Roadu. Provlačim se kroz aure znoja oko neonskih reklama, preskačem barice piva i pobacane užegle nudle i zaobilazim glasne tinejdž turiste u komatoznim položajima. 

Zatim prolazim ulicu Soi Rambuttri, između mirisa šiše iz fensi kafane koja radi 00-24 i zida iza koga je lokalni hram. Preskačem beskućnika sa tabanima boje katrana koji spava na ćošku, pored šarene tezge sa svemirskim voćem. Tu počinje budžak širine dva i po čoveka, koji vodi do guesthousea.

Moram sesti na klupicu, da probam da odlepim vazduh od vlage i kožu ramena od ručki bekpeka. Nepredvidivom recepcioneru je dosadno u 4 ujutro pa izlazi da mi poželi dobrodošlicu i zavrti nekoliko nepovezanih rečenica. Smeh mi šišti iz daha a telesne tečnosti su presušile od antibiotika i puta koji je trajao 18 sati. U sobi mogu da ostanem do podneva, kad kreće da teče drugi dan... uz tuš i jastuk, to je dovoljno za reset.

...U nekom od odlazaka, zvuk alarma mi prži sadržaj lobanje i ne da sočivima da rade, pa slepa preskačem nečije torbe razbacane oko kreveta. Do raskrsnice sa koje krećemo deli nas 100m ali potrebno je snage i koncentracije kao za trijatlon. Ostavljamo krmelje i lokalnu valutu-bate na kasi marketa 7/11, za emulgatorske bombe iz junk fooda. Ali i to instant ne-zdravlje je kul, jer ga praktikujem samo pre povećanja kilometraže. 

Zatim dreždimo na trotoaru kod železničke stanice. Ranac me vuče na asfalt a zavoj s risa se kači za jadranke. Već smo lepljivi i još uvek ne skroz budni, ali, valjda, dovoljno svesni da skapiramo na kom peronu je voz za Aranyaprathet... poslednji grad pre granice sa Kambodžom.